Јутро хладно, зимско, како би то наш Душко Радовић, новинар и песник рекао, ако се смрзнеш у души, заправо и ниси Београђанин, јер дух наших грађана је космополитски…ништа нам није тешко, или нас све недељом мрзи. Недеља, како сама реч каже, не деља се, не ради се…али може да се потрчи, јер здравље је пола трчања, или обрнуто.
Ако је веровати, да чуда могу да се десе, па да Ада истину понесе…било је преко четристо тркача, што рекреативаца, маратонаца, дека, бака, и веровали или не, ситне дечице, која ме умало престигоше негде на пола круга око Аде, тамо код популарног кавеза за бицикле. Трчим ја средњим темпом зрелих година , кад ето ти испред мене две цврце, врце…дељу стазу само тако, без заустављања. Иако трчим више од девет година , не видех тако нешто или сам неупућена, са друге планете, мој свете. Елем, девојчице ме престигоше у самом финишу и бацише ме у бедак, што би рекли моји драги ђаци. Када смо код ђака, прваци из моје школе Стефан Јевтовић и Александар Крстић, ученици Техничке школе –Железник, потпуно су ме одушевили…три мускетара, екипа мала али одабрана, а на челу Давид Орлић, прави витез Орлић који је самлео стазу за неких тридесетак минута…
Отех микрофон Брани, брату Душка Радовића и почех да везем унапред припремљене афоризме, јер то ми је задатак, да рекламирам школу…где стигнем… Давид на почетку трке, без имало треме прочита дивне афоризме нашег критичара, песника и новинара, вечитог бунтовника. Мислим да нас он негде гледа одозгоре и смешка се, док се отимамо око књига.
Магла, ситна киша, па пљусак, али ко се кише крије боље да га није, на стази јунак до јунака, од седам до седамдесет седам. Ада Циганлија дише једним новим животом и доказује да године нису битне, да је на младости будућност… потврђује како легенде живе међу нама и после двадесет година. Добро јутро Београде, свануо је нови дан, шареним светом тркача обасјан. Волите се, не мрзите једни друге и не заборавите да је младост кратка , али је треба искористити на најбољи начин. Недеља, 26.12.2017. године- неке девојчице су претекле неку тету маратонку, чуда ми чуда, на младима свет остаје. Неки тркачи су први пут изашли на стазу и заразили се вирусом маније трчања, али и то је боље од алкохола, дроге, бенседина, криминала … и то је боље од сивила нашега града које нас полако гуши , па као ескаписти, последњи мохиканци, табанамо улицама града, не бисмо ли променили нешто у себи или око себе.