Никола Тесла је посетио Београд 1892. године.
Био је то велики догађај и српски народ се припремао да на што свечанији начин дочека славног научника и укаже му дужну пажњу и почаст. У оквиру тих активности, а инспирисан делом великог научника, Јован Јовановић Змај је у част Николе Тесле написао песму и лично је прочитао.
Не знам шта је, је л“ суштина
ил“ то чини само мисо“
чим смо чули долазиш нам
одмах си нас електрис“о.
На што жице спроводнице,
електрика јури широм,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром).
Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу -сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.
Ти нам Тесла ти врлице
оде летом јаче струје
у далеку Колумбију
да ти муње колумбује.
И ти, Тесла, у којем се
исполинске мисли роје,
тебе враћа неодоље,
да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло, дојчине му
сисни дојку, сисни врли
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан
рукујућ“ се с српском диком
и открива срце своје
пред Србином велебником.
Но ти мораш опет натраг
састанак нам кратко траје
ал“ топлоту носи собом
братинског загрљаја.
Остварена ј“ мис“о твоја
мис“о дивна и голема
међу нам“ ће бити веза
а даљина нема, нема.
Разумеће листак свежи
сваку жилу свога стабла,
(електрика наших срца)
и без жица и без кабла.