Од ширења православног хришћанства међу Србима, Српска православна црква игра најзначајнију историјску улогу за читав српски народ, где год он живео. Ту улогу неће успети да униште ни страни завојевачи, конвертити, али ни друштвено-политичке промене које су настале средином XX века. Сва страдања и искушења која су запљускивала њене чврсте бедеме нису успела да јој задају фатални ударац, од кога она не би могла да се опорави. Напротив, попут жар-птице она се поново дизала, јача и сигурнија у своју националну мисију, као једина институција српског народа која је преживела из средњег века. Она национално обојена и нема космополитски карактер, те је стога сличнија јеврејској него римокатоличкој вери.
Култ светитеља, нарочито оца Саве, као и неких важних народно-црквених празника дубоко је укорењен у народној свести. Све блиставе тренутке српске националне историје, али и њене болне ране Српска православна црква проживљавала је као најзначајнији социолошки фактор у свим епохама. Уздизање српске средњовековне државе у ранг краљевине, а затим и царства, Српска православна црква је не само пратила и подржала, већ је својим радом и залагањем дала главни градивни материјал за те важне државне пројекте.
Доласком османских завојевача на балканско полуострво пред њу су наступили нови изазови. Морала је да се измири са Васељенском патријаршијом, како црквени раскол настао у време цара Стефана Душана не би био камен спотицања за савезништво Византије и Моравске Србије у борби против заједничког непријатеља. Нестанком српске средњевековне државе није нестала и српска црква. Напротив, она је постала једина спона са прецима и изгубљеном државношћу. Периоде када је званично била укидана и затим поново обнављана успела је да преживи, излазећи из тих кризних периода своје прошлости духовно ојачана. У периоду Српске револуције (1804-1835) она је била један од кључних носилаца борбе за ослобођење и социјалну једнакост. Њени свештеници узели су активно учешће у оба устанка, неретко и као борци. Кроз читав XIX век она ће упоредо са друштвеном елитом радити на јачању националних интереса, како у кнежевини (касније краљевини) Србији, тако и међу српским становништвом у Османском царству и Хабзбуршкој монархији (касније Аустро-Угарској). Он је радила на јачању националних осећања, припадности, али је такође постала кривац за однарођавање оних делова српског етничког корпуса који нису били њени верници. Почетак XX века затекао ју је подељену, али је ослобођењем и уједињењем отворен пут ка поновном јединству. У новој држави Српска православна црква изгубила је улогу једине велике верске заједнице, мада је и даље била појединачно највећа. Римокатоличка црква као и Исламска верска заједница сада су са њом делиле читав југословенски простор. Међуратни период прошао је у борби против Конкордата али и против све јачих левичарских идеја које је ширила Комунистичка партија Југославије. Други светски рат за њу је била нова Голгота, која се није завршила адекватном победом. Долазак КПЈ на власт у земљи значио је за њу наставак духовног пропадања и материјалног сиромаштва, до тада незапамћеног у њеној богатој историји. Велики део земљишних поседа национализован је, а за обнову цркава и манастира издвајана су и више него скромна средства. Од њених делова створене су нове, политичке, верске заједнице, како у Македонији тако и у Црној Гори, а све у циљу разводњавања српског духовног бића. Нови верски објекти скоро и да нису подизани. Распад СФРЈ Српска православна црква дочакала је неспремна, делом због неразумевања политичке ситуације у свету, а делом и због негативне кадровске селекције у претходном периоду. Ипак, како то у кризним ситуацијама то обично бива, на чело СПЦ тада је дошао духовник великог формата, кога слободно можемо сврстати у ранг највећих духовних отаца српског народа. Буђење национализма код свих југословенских народа оставило је дубоког трага на верске заједнице уопште, па тако и на Српску православну цркву. Период транзиције обележио је поновни почетак изградње храма Св. Саве, на коме радови трају и дан данас.
наставник историје Андреја Вујичић