.
Милосрђе према сиромашнима
У друштвеном животу, зло се манифестује као претња ближњима који су, захваљујући неправди других, препуштени милости и немилости живота у крајњем сиромаштву. У тешкој свакодневици, сукобљавали смо се са злом борећи се за оне који су на маргинама друштва: за удовице, сирочад, сиромашне, болесне. Чинимо то, апелујући на савест и добру вољу богатих и имућних, и не либимо се да њихово одбијање да помогну назовемо правим именом. Есхатолошка перспектива постаје оријентир за чин милосрђа у историји, будући да библијско предање поставља питање спасења у контекст бриге о оним малима са којима се Христос у Беседи о суду Сина човечијег поистовећује (Мт 25, 31-46):
„Шта ћеш одговорити Судији с обзиром да зидове прекриваш тканинама, а не облачиш човека? Ти украшаваш коње, а презиреш нагог брата, допушташ да пшеница иструли, а не храниш гладне, закопаваш злато у земљу, а на угњетеног не обраћаш пажњу“.
Овде се суочавамо са универзалним проблемом економске подељености. Он постаје изразит када се стави у контекст хришћанског предања које хришћанима оставља у аманет да брину о сиромашнима, гладнима. Ми овде критикујемо немарност богатих хришћана према њиховој браћи, користећи се сликом суда који их неће ослободити одговорности.
Чувајући богатство само са себе, богати демантују да припадају Божијем Царству. На послетку, за њих у њему неће бити места, управо зато што љубав, као однос будућег века, нису пројавили унутар историјског тренутка. У суштини, све оно што припада богатима, чак и његов најмањи део могао би да буде од вишеструке користи сиромашнима о којима су хришћани дужни да воде бригу. Међутим, погрешно настројење човекове слободне воље, заједно са његовим покушајем да целокупну твар приграби за себе, довело је до суманутог нагомилавања богатстава у рукама мањине.
Право лице човечанства често се разоткрије у време временских неприлика, ратова или природних катастрофа. Природне појаве које су прекинуле редован круг временских промена представљају божанско упозорење да декларативно припадање Цркви никога неће изузети од одговорности да у сваком човеку, без обзира на његов друштвени положај, види брата у Христу коме треба помоћи.
Последице ове недаће могу се избрисати и умањити само просвећењем, у реализацији љубави према сиромашнима. Величанство човековог достојанства, у перспективи његовог црквеног доживљаја, поново долази до изражаја. Ако је у Адамовом одвајању од заједнице са Богом дошло до друштвених појава које га изнова оприсутњују, кроз ниподаштавање малих и угњетаваних, сада се отвара перспектива у којој је могуће променити последице послепадних међуљудских односа испуњавањем заповести о живој и неограниченој љубави према ближњима.
Ово обраћање ћу завршити речима из беседе на гори Господа Исуса Христа:”Када дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што то чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем примили су плату своју. А ти када чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја.”
вероучитељ Мирослав Митровић