Милосрђе према сиромашнима
У друштвеном животу, зло се манифестује као претња ближњима који су, захваљујући неправди других, препуштени милости и немилости живота у крајњем сиромаштву. У тешкој свакодневици, сукобљавали смо се са злом борећи се за оне који су на маргинама друштва: за удовице, сирочад, сиромашне, болесне. Чинимо то, апелујући на савест и добру вољу богатих и имућних, и не либимо се да њихово одбијање да помогну назовемо правим именом. Есхатолошка перспектива постаје оријентир за чин милосрђа у историји, будући да библијско предање поставља питање спасења у контекст бриге о оним малима са којима се Христос у Беседи о суду Сина човечијег поистовећује (Мт 25, 31-46):
„Шта ћеш одговорити Судији с обзиром да зидове прекриваш тканинама, а не облачиш човека? Ти украшаваш коње, а презиреш нагог брата, допушташ да пшеница иструли, а не храниш гладне, закопаваш злато у земљу, а на угњетеног не обраћаш пажњу“.
Овде се суочавамо са универзалним проблемом економске подељености. Он постаје изразит када се стави у контекст хришћанског предања које хришћанима оставља у аманет да брину о сиромашнима, гладнима. Ми овде критикујемо немарност богатих хришћана према њиховој браћи, користећи се сликом суда који их неће ослободити одговорности.
Чувајући богатство само са себе, богати демантују да припадају Божијем Царству. На послетку, за њих у њему неће бити места, управо зато што љубав, као однос будућег века, нису пројавили унутар историјског тренутка. У суштини, све оно што припада богатима, чак и његов најмањи део могао би да буде од вишеструке користи сиромашнима о којима су хришћани дужни да воде бригу. Међутим, погрешно настројење човекове слободне воље, заједно са његовим покушајем да целокупну твар приграби за себе, довело је до суманутог нагомилавања богатстава у рукама мањине.
Прочитај целу беседу вероучитеља Мирослава Митровића
